Господ Исус Христос је осветио простор и вереме, јер је Он Господ и једног и другог. Где је Његово име призвано, било на земљи , или у води, или у ваздуху, где год је мученичка крв проливена или мошти Његових светитеља сачуване од пропадања, или где је храм или каква друга зграда посвећена Његовој слави, свако такво место је освећено. Тако је исто и са временом. Њему се служи и Он се слави светом тајном евхаристије и другим црквеним богослужењима широм целог света: исто тако страдањем нових мученика и гоњењем праведних људи Њега ради. Стога је сваки дан преко године Њему посвећен, било директно, или индиректно преко Његових светитеља.
Свака недеља је посвећена успомени на Његово славно васкрсење или Његовој победи над смрћу.
Божић,
Богојављање,
Сретење Господње,
Цветна недеља,
Велики петак,
Васкрс,
Вазнесење,
Духови, Преображење и
Воздвижење часног крста.
Рођење Пресвете Дјеве,
Ваведење,
Благовести и
Успеније.
Дан св. Арханђела Михајла и Гаврила и свих анђелских сила,
дани св. Јована Крститеља,
дани св. Апостола, Пророка, светих Отаца, Светитеља и Мученика.
Ни из далека; само мали број тј. неколио стотина нарочитих примера правог живота, велике мудрости, самодисциплине, храброг исповедања вере и мучеништва за православну веру.
Понедељак је посвећен светим Анђелима,
Уторак св. Јовану Крститељу,
Среда светом Крсту,
Четвртак светим апостлима и св. Николају,
Петак светом Крсту,
Субота свим светима,
Недеља, као што је већ поменуто, Васкрсењу Христовом.
Те службе су написане у књизи кој асе зове "Минеј", што значи месечник. Сваки месец има свој "Минеј". Стога има 12 "Минеја" и сваки дан умесецу је посвећен једном или више светитеља.
О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ
Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће."
[ детаљније... ] ... 52 KB 
ХРИШЋАНСКИ ПОСТ води порекло од Исуса Христа, својим примером (Мт.4,2) и Својим учењем (Мт. 6,16; 17,21). Он је сам постио, говорио о посту и рекао да ће Његови ученици постити. Свето писмо сведочи да су апостоли и први хришћани постили, а тако је било кроз сву историју Цркве до данас. "Пост је све свете руководио у животу по Богу" (св. Василије Велики). Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а више од свега, прослављање Бога и поштовање Његових светих. Прави пост има две старане, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране, тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинства и вршењу свију еванђелских врлина. С тога свети Василије Велики опомиње:"Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљава од злих дела".
Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље.
Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом, каже свети Јован Златоусти:" Не говори ми : Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо вез молитве и милостиње."
На питање: Која је мера поста? свети Василије Велики одговара: " У духовном посту мера је једина и важи за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависи код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредвши меру уздржавања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храна, пак, болеснику или уморноме од тешких радова, или ономе који оде на тежак рад, на пут или на било какав тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела, том истом храном војевати против тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављатиону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, паштили око спремања омиљени и скупих јела."
Под постом се подразумева уздржавање од извесне хране, претежно мрсне, и пића на извесно време. Постоје неколико степена поста:
Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.
У Православној Цркви постоје неколико постова које смо дужни сви да постимо, и то:
Мала напомена датуми су по старом календару
Праила поста преузета из Православног молитвеника, издатог с благословом Епископа браничевског Хризостома, Пожаревац, 1986.
В и ш е д н е в н и :
- Ускршњи пост
Овај пост се још зове и Света четрдесетица или Часни пост. Уз овај пост Црква везује и пост Страсне седмице, за спомен страдању Господа нашега Исуса Христа. У току овог поста понедељком, уторком, средом, четвртком и петком постимо на води; суботом и недељом постимо на уљу, а на Благовести (уколико не падне у Страсну седмицу) и на Цвети дозвољено је јести рибу. Ако благовест и подну пре Цвети, дан пред Благовести разрешава се зејтин и вино (Типик, 32 гл.)
- Апостолски пост
Зове се и Петров пост. У току овог поста понедељак, среда и петак се посте на води; уторак и четвртак не једе се риба, али је се употребљава уљу и вино; у суботу и недељу разрешени су риба, уље и вино. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик гл. 33).
- Богородични пост
Зове се још Успенски или Госпојински. Месец дана после поста св. Апостола, у Православној Цркви наступа вишедневни Богородични пост, или Спасо-Богородични, обично називан Успенски. Установљен је пред двама великим празницима: Преображења Господњег и Успења Богомајке, а траје две седмице - од 1. до 15. августа. Строгошћу својих правила Богородични пост премашује и Апостолски и Божићни пост, али је блажи од свете Четрдесетнице. Понедељком, средом и петком, током Богородичног поста, Црква прописује сухоједеније, док уторком и четвртком дозвољава кување без уља; суботом и недељом разрешава се на вино и уље; у дан Преображења Господњег (6. августа) и на рибу.
- Божићни пост
Пошто црквени устав сматра Рођење Христово као другу ПАсху, то пост пред Божић траје такође 40 дана. По строгости овај пост се може упоредити са Апостолским. У току овог поста на Ваведење (21.новембра) увек се разрешава риба, од 15. новембра до 17. децембра: понедељком, средом и петком постимо на води, уторком и четвртком разрешава се на уље и вино, а суботом и недељом на риби; а од 18. до 24. децембра пост постаје строжији: понедељак, среда, петак на води, а уторак, четвртак, субота и недеља на уљу. Најстрожији пост је 24. децембра, уочи Божића (Типик, под 14.нов.).
Ј е д н о д н е в н и :
- Среда и петак
Преко целе године овим данима се у исхрани користи храна спремана на води (уколико није разрешено другачије), осим у време трапавих седмица.
- Крстовдан (5. јануар) најстрожији пост, једе се једном дневно без уља и, разуме се без вина; ко може тога дана не једе ништа.
- Усековање главе светог Јована Крститеља
- Воздвижење Часног Крста (14. септембар) разрешава се уље и вино
О с т а л л и п о с т о в и:
- Месни пост
Установљен је на појединим местима поводом какве несреће, поплаве, болести и сл.
- Посебан пост
По нарочитом обичају или по налогу духовника.
Т р а п а в е с е д м и ц е :
Пост је разрешен средом и петком
- Иза седмице о Митару и Фарисеју пре Ускршњег поста такође је разрешено на све (за монахе:сир,јаја; за мирјане:и месо).
- Сиропусне седмице разрешено је на: рибу, сир и јаја (месо у току ове седмице се не једе).
- Светле седмице седмица по Васкрсу, такође је разрешена на све (за монахе:сир,јаја; за мирјане:и месо).
- Духовске седмице седмица по Духовима, такође је разрешена на све (за монахе:сир,јаја; за мирјане:и месо).
- Божићне седмице, од Божића до Крстовдана (25. децембара до 5. јануара), такође је разрешена на све (за монахе:сир,јаја; за мирјане:и месо).
- од Томине недеље до Духова, средом и петком, пости се на уљу.
- у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса дозвољава се риба.
Као и у друге дане које одређује Црква;Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када је пост разрешен. И то, средом и петком, у следећим случајевима:
Н а п о м е н а :
- Ако се догоди да Божић празнујемо у среду или петак тада се разрешава на све, не пости се.
Задушни дани освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани-рођаци један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Ми смо такође везани Духом Живота, и у извесној мери међусобно зависни.
Наша је прека дужност да се тих дана молимо у хрсмовимаа и гробљима, а исто тако да чинимо милостињу за душе умрлих с дубоким уверењем да ће Бог примити приношење за покој душа оних којима су намењени .
Две врсте: посебне и опште задушне дане.
Колико има општих задушних дана у црквеној години?
Постоје три:
Поред задушница, свака субота је посвећена успомени на мртве, као што указују у Цркви суботње службе ( у књигама: Октоиху и Триоду).
Процес христијанизације народа пореди се са калемљењем: Хришћанство је калем који опчемењује до тада дивље, незнабожачко стабло народа, не мењајући његова основна пбележја. Заузврат, примивши Хришћансво, сваки народ је у начин исповедања вере уградио понеку своју особину, па су тако Јелини пред Христа изнели своју љубав ка мудрости и промишљању, Јудеји своје исконско познавање једног Бога, Римљани рационалност и прагматичност... Такав је случај са Србима. Пре Хришћанства, Срби су били многобошци и сваки дом је имао своје божанство као заштитника. Спознавши истину о једниом Богу и одбацивши лажне богове, Срби су узимали Божје светитеље као заштитнике домова, породица и племена, села и градова, па чак и читавих области.
Такло је натала Kрсна слава.
Слављење Крсне славе је једина традиција која није прекидана од времена нашиих предака који су примили хришћанство па до наших дана. Народни живот и обичаји су се мењали, али се Слава одржала, у обиљу и немаштини, у рату, изгнанству, болницама и тамницама, у најтрагичнијим као и у наславнијим раздобљима наше историје. У јеку најжешћих битака, војник је у рову по неколико дана гладовао чувајући следовање бајатог таина да би га, на дан Крсне славе, уз упаљени комадић воштанице који су затекао ко зна откуд, ломио са својим саборцима уз певање тропара свог светитеља и молитве Богу за избављење. И у новије време, упамћено по невиђеној безбожничкој пропаганди, Крсна слава је опстала или је обновљена тамо где је несрећом била прекинута.
Нов начин живота, који карактерише осамостаљивање приликом заснивања породице и одлазак неретко у друго место, државу, намеће оправдану потребу да сваки такав новонастали дом почне да слави Крсну славу. Међутим, већ овде се срећемо са неким алтернативним, нецрквеним тумачењима, па није редак случај да се у неком правоcлавном дому Крсана слава уопште не слави. Најчешће образложења такве праксе, попут не могу да славим, жив ми је отац, па он слави или мој старији брат слави, па ја зато не могу (не да ми?!) бесмислена су и неоправдана. Чим неко живи засебно, у свом домаћинству, не само да сме, него неизоставно треба да слави своју Крсну славу. У супротом, ако сам не слави, а због физичке удаљености није у могућности да са својом женом и децом буде код свог оца на слави, он лишава Божјег благослова свој дом, сваки започети посао, своје укућане, а нарочито децу која одрастају без стицања основних навика и сазнања о Крсној слави и својој православној вери.
Често се дешава да се датум Крсне славе користи као повод за гозбу, а да се занемари суштина овог великог породичног празника. Неки свечари, правдајући се обичајима, не позивајуј свештеника да освети водицу, други не носе колач у цркву него га сами ломе уз молитве које су заправо мешавина здравице и бајалице, а у екстремним случајевима може вам се десити да, дошавши на славу, не затекнете ни славски колач, ни жито, ни свећу. А управо су то (уз вино) основна материјална обележја Крсне славе, вез којих ова нема никавог смисла.
Уместо разматрања понаособ разних оправдања за мрсну трпезу на постан дан, што би захтевало много простора, навешћемо једини исправан поступак које је јасан да јаснији не може бити: када слава падне у постан дан, не спрема се ништа мрсно. Једнодневи и вишедневи постови су саставни део црквеног живота, а сваки богослужбени обред, дакле и Крсна слава, равна се по посту, никако обрнуто. Славе које падају у период вишедневних постова (Никољдан, Алимпијевдан, Ивањдан, Св. Андреј Првозвани итд) прослављају се без изузетка посно. Такође ако тзв. мрсна слава падне у среду или петак, и онда се све спрема на посно.
Све недоумице око славске трпезе могу се отклонити једноставним погледом у календар. Једнодневни и вишедневни постови познају се по дебело уоквиреним датумом, а набројани су и при крају календара. Осим њих, посни су свака среда и петак, са изузетком неколико трапавих седмица (такође побројани у календару). Према томе, немушти изговори попут када се слава једном премрси, не ваља се враћати на посно(?!) или тзв. приказивање (постављање на трпезу једне рибице и мало посне хране реда ради, да би се, пет минута касније, пред гостима нашло печење и остале мрсне ђаконије), немају никаквог оправдања и најобичнији су одраз незаинтересованости и немарности. Домаћин који тако поступа, доводи у непријатну ситуацију госте које се придржавају поста. У основним цртама, сценарио изгледа овако: не желећи да квари атмосферу, гост се уздржава од послуживања, домаћини нуткају, а онда се неко сети: Ах, да, он пости!. Затечени домаћин шаље некога од укућана у продавницу по конзервирану сардину или нешто слично, што гост после једе као по казни, праћен знатижељним погледима присутних. Тешко да ће тако третиран гост пожелети да се кроз годину дана нађе за истом славском трпезом (ако је уопште умесно такву трпезу називати славском).
Гозбе се могу приређивати разним другим поводом, чак и без икаквог повода. Смисао Крсне славе није угошћењу за обилном трпезом, већ у молитвеној заједници са Богом, свецем заштитником дома и свим прецима који су нам кроз векове оставили у аманет да празнујемо тај дан. Зато би и они који се иначе не могу похвалити ревношћу у држању постова, на дан своје Крсне славе требало да учине тај напор и славље организују онако како ваља.
Наша Црква прославља 21. новембра Аранђеловдан, празник посвећен светом архангелу Михаилу и свим небеским бестелесним силама. У неким крајевима за Аранђеловадан се не спрема жито јер је, како кажу, реч о живом свецу. Од свих погрешних, верских неутемељених обичаја везаних за Крсни славу, овај је можда најпогрешнији и најпротивнји црквеном учењу. У Светом писму стоји: Бог није Бог мртвих, него живих; јер су њему сви живи (Лк. 20,38). Славско жито се не приноси за покој душе свеца, него као заједнички помен свим упокојеним прецима који су нам кроз векове оставили у аманет да сладвимо породичну Крсну славу. Наша хришћанска обавеза је да се молимо не само за душе оних малобројних предака из пар поколења које знамо по имену, него и за оне раније нараштаје о којима најчешће не знамо ништа, а славско жито постоји управо зато да бисмо и ту обавезу могли да испунимо. Стога се жито нипошто не сме изоставити из славског обреда, без обзира на то о којој се Слави ради.
У Православној цркви постоје, још од апостола установљена, три чина (степена) свештенства, и то:
[ детаљније... ] ... 85 KB
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |